Nepoznata Bosanka, išla je od radnje do radnje i otplatila tuđe dugove, iskeširala je više od 6.000 maraka.
Mala, obična prodavnica u mahali ili selu, u savremeno doba globalizacije, suprotno svim ekonomskim logikama, opstaje. Verovatno je Balkan po tome izuzetak. Jedan od razloga što ne gubi interes mušterija jest čuvena “sveska koja trpi veresiju” kupaca finansijski nemoćnih da odmah plate, uglavnom osnovne životne potrepštine. Vlasnici tih i takvih trgovina imaju posebnu definiciju za svoj način rada.
– Mi smo oni koji održavaju socijalni mir u zemlji. Kupci koji nemaju novca u datom trenutku ne mogu otići u velike tržne centre, pa tamo kupiti sve što im je potrebno. Dođu nama i upitaju mogu li uzeti robe u određenoj vrijednosti. Odobrimo im, kupe i ubrzo izmire dug. Sledeći put pitaju za 150 maraka. Damo im i tako se to vuče – kaže Almir Garagić, čija je supruga vlasnica male trgovine u Arnautovićima pored Visokog.
Upravo u tu radnju u četvrtak je došla jedna djevojka sa specifičnim zahtjevom upućenim zaposlenoj radnici Selmi Kovač.
15. jun za mene je najsretniji ili najtužniji dan. U 16.30 u radnji mirišu topli somuni i daju posebnu čar. Gledala sam na parking kako dolazi auto i izlazi osoba koju nikada nisam videla ni čula. Ulazi u radnju i, ne predstavljajući se, pita za vlasnike.
Blago, tihim glasom, pita me da li dajemo robu na veresiju, imamo li dužnika i čuvenu svesku. Na moje začuđeno ‘da’ odgovara kako bi želela da je očisti do momenta njenog ulaska u radnju, kako bi svi dugovi bili regulisani. Kod mene su nastupili šok i nevjerica. Pitam se da li su to oni dobri ljudi za koje smo čuli da postoje, ali se ne sreću.
Odlazi stranac, a toliko dobrog ostavlja iza sebe. Želim joj svako dobro, a u isti momenat razmišljam kako reći mušterijama da nema duga i kakvu će to reakciju izazvati. Kako sam nekome govorila da više nemaju duga, tako su me gledali u nevjerici. Bilo je suza i zagrljaja od kojih mi se srce cijepalo. Neka ovo bude ogledalo da uvijek treba dijeliti i činiti dobro. Neka Uzvišeni nagradi osobu ili osobe najvećom nagradom na oba svijeta.
Selma kaže da se nada da će sveska namjenjena za veresiu, konačno nestati i više nikada neće biti upotrebljenja.
Njenu priču potvrđuje vlasnica radnje i iznosi svoj pogled na nesvakidašnji događaj:
– Kada mi je devojka to rekla, iskreno, nisam mogla da vjerujem. Uzela sam dvije sveske, izašli smo ispred radnje i počeli da sabiramo. Došli smo do cifre od 4.400 maraka. Sve je izmirila do poslednje marke. Meni su suze potekle. Ne mogu reći da mi nije do novca. Odmah sam u sebi pomislila: “Bože, čime sam zaslužila da mi se to desi?” Nije to mala stvar, precrtala sam više od stotinu dužnika.
Djevojka koja je platila njihove dugove slikala je svesku, pozdravila se i otišla. I kažem: da im dragi Bog da sve što se poželjeti može! Zdravlje, pa sve ostalo. Zar još uvijek postoje takvi ljudi? Ne mogu riječima da objasnim kako su mene obradovali, a onda mogu misliti kako su obradovali toliki narod – priča i danas iznenađena Habiba Garagić, vlasnica radnje koja posluje od 2007. godine.
Slična situacija bila je i u narednom selu, Uvorićima. Vlasnica tamošnje trgovine Mirzeta Trako opisuje jedan ramazanski dan koji će ipak imati svoju specifičnost.
– Do mene je došla radnica i rekla mi kako je u radnju ušla djevojka i pitala da li dajemo robu na veresiju i upisujemo li je u svesku. Potvrdno sam odgovorila, misleći da ona traži da uzme nešto robe. Od mene je tražila da vidi svesku i da saberemo cifre. Nisam znala kako da se postavim. Ko je ona i šta hoće? Nije mi se ni predstavila. Počela sam da sabiram i kada smo došli do 2.010 maraka, stala sam i rekla da je to to. Nisam dala da nepoznata osoba vidi imena iz sveske, zbog komšiluka. Izvadila je pare i otišla. Ja sam ostala sva izgubljena, u šoku.
Sredovječni muškarac, koji stidljivo govori o ovom aktu dobročinstva, ne želeći da se spominje njegovo ime, kaže kako “sada lakše diše i kako će zapamtiti ovaj ramazan”, dižući ruke u znak zahvale Uzvišenome.
Isto se desilo i u još desetak radnji na teritoriji visočke opšine. Neke od radnji već su na izlogu istakle poruku onima iz sveske da je njihov dug izmiren. Sada, kažu, čekaju reakcije, a ne sumnjaju da će se tek nagledati sretnih lica.
Takođe, kažu da je devojka išla od radnje do radnje i sve što je htela da kaže o donatoru jeste “da želi da se poštuje volja onoga ko takve stvari radi, i da se obratimo radnjama po celoj opštini”.
I tako ova (ne)završena priča kruži visočkom čaršijom i okolinom, ostavljajući ljude u razmišljanju. Možda joj je to i cilj?
Izvor: Al Jazeera
